За Детињарије, психолог Невена Ловринчевић говори о дечијим страховима и саветује како да родитељи допринесу њиховом превазилажењу.
Пише: Невена Ловринчевић, психолог
Сви се понечега бојимо. Као што и одрасли имају страхове имају их и деца. Неки страхови су и урођени, као на пример страх од губитка подлоге или страх од јаких звукова, а неки се јављају током одрастања. Иако страх доживљавамо као негативну, непријатну емоцију , важно је знати да страх има и своју заштитну улогу. На пример то што се бојимо да прођемо кроз мрачан напуштен простор током ноћи може нас спасити непријатности: напада или пљачке. Исто као што ће и страх детета од непознате особе спречити дете да оде са неким кога не зна. Страх од ватре спречиће дете да се игра шибицама и слично. Дакле, заштитну улогу страха не треба занемарити.
У зависности од узраста детета постоје страхови који су развојно очекивани и уобичајени. Деца узраста до две године , на пример, плашиће се на пример велике буке, непознатих људи, одвајања од родитеља. Деца од две до 5 година могу имати страхове од мрака, звукова током ноћи, чудовишта, вештица, неких животиња (паса на пример) Деца старија од 5 година могу имати страхове од змија и паукова, страх од повређивања, природних непогода, ињекција, болести, смрти, љутње родитеља или учитеља, страх од тога да остану сами и сл..
Како родитељ може да помогне детету које има страх? Важно је да родитељ не исмева или негира страх детета на начин да се подсмева „Какав си као нека сека перса ..бојиш се свачега..кукавице!“ или да каже „Глупости, нема чега да се бојиш!“ Ако родитељ каже „ ма какав страх..улази у кревет!“ дете ће лећи у кревет али страх неће нестати. Са друге стране није добро ни да родитељ буде сувише усплахирен и узнемирен због дететовог страха јер на тај начин преноси поруку да нешто заиста није у реду, било са страхом или са самим дететом. Није добра идеја наводити дете да избегава ситуације које га плаше јер се на тај начин реакција страха учвршћује а не проређује. Управо као што није добро дете суочити на директан и преплављујући начин, на пример дете које се боји воде бацити у море и слично.
Да резимирамо. Родитељ детета које има страхове могао би да има користи од следећих савета:
– Имајте у виду да су страхови уобичајена појава, и да их сва деца повремено имају. Реците то и свом детету, предочите му да није ништа необично то што се нечега боји, наведите да и друга деца имају страхове. Испричајте му о неким својим страховима када сте били дете као и о томе шта вам је помогло да страх превазиђете. Уверите дете да то шпто осећа страх, иако непријатно није необично ни забрињавајуће.
– Немојте негирати или исмевати дететов страх
– Немојте реаговати нервозно и усплахирено онда када дете покаже неки страх. Немојте иницирати разговоре о страху, ако их дете не покреће или ако у том тренутку није уплашено. Будите сталожени и смирени.
– Немојте га терати да буде „храбар“ и суочи се са оним чега се боји на нагао и директан начин
– Немојте наводити дете да избегава ситуације које га плаше.
– Помозите детету у постепеном суочавању са оним чега се боји. На пример ако се боји паса, гледајте са њим слике и смешне снимке доброћудних паса. Пред њим помазите неког малог и пријатељски настројеног пса. Нећете, наравно одвести дете до вучјака или ротвајлера, али подстакните дете да помази штене или мањег и питомог пса , док сте ви поред њега. Похвалите дете и коментаришите „Па да..видиш како је то фина добра куца..“.
– Ако страх ремети свакодневни живот детета у дужем временском периоду или ако је дете веома узнемирено размотрите могућност да потражите стручну помоћ. На пример, ако дете не сме да изађе из куће зато што се боји паса, или ако 12годишњак због страха од провалника не сме да спава у свом кревету неколико недеља. Можете попричати са психологом и у ситуацији када нисте сигурни да ли је дететов страх сувише оптерећујући за дете, али сте ви веома забринути и окупирани том ситуацијом.
Преузето са портала: Детињарије