Донела деца купус, паприку, кромпир, лук… Како се шта зове, описујемо изглед, одређујемо шта је теже, шта је лакше- од чега то зависи, препознајемо по облику, мирису , укусу….

Све је то било интересантно, деца пажљивљ, труде се да дају одговор. Кад се повео разговор о томе шта воле а шта не воле да једу, сину нам идеја: кромпире можемо да испржимо а од купуса да направимо салату.- то сви воле.

За реализацију ове идеје, била нам је неопходна помоћ тетка Љиље и по оној народној мудрости: “Умиљато јагње две мајке сиса”, кренусмо да јој се умиљавамо.

-Тетка Љиљо, да ли имаш тигањ, уље, со, зејтин…добру вољу…Можемо ли да испржимо кромпириће у кухињи?- поставили смо море питања и упутили молећив поглед. – Наравно да може- одговорила је.

Љушти, сецкај- вредне и претне дечје ручицезачас су урадиле све што је било потребно. Чини ми се да им ово није први пут, да су то помало радили и код куће.

Док су се кромпирићи пржили, направили смо салату од купуса и поставили сто,

Мирис пржених кромпирића се лагано ширио кухињом, мамио нас и чини ми се да смо од њега сви напрасно огладнели, деца су постајала све нестрпљивија.

Храна коју смо спремали, коначно је на столу. Нико не каже да неће да једе, да не воли, никога не треба посебно нудити. Зачас су слистили оно што је било на столу. Оставили смо по један кромпирић за Бунду и њено штене.

Једва су чекали да им родитљи дођу како би им испричали шта смо данас радили. А на лицу родитеља – понос. Прелеп је то осећај.

• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
•